Mnogi mladi kažu da poriv za samopovređivanjem dođe naglo. Ipak, često postoje mali signali koji pokazuju da napetost raste.

Poriv za samopovređivanjem obično se ne pojavi potpuno iznenada. Pre njega se mogu javiti promene u telu, emocijama i mislima.

Obrati pažnju da li se kod tebe pojavljuju neki od sledećih signala:

• U telu: Napetost, stiskanje pesnica ili vilice, čvor u stomaku, ubrzano lupanje srca, plitko disanje.
• Na nivou osećanja: Nagli porast jake napetosti, uznemirenosti ili besa. Ponekad se javlja i osećaj praznine, tuposti ili kao da si isključen ili isključena iz svega.
• Na nivou misli: „Ovo je neizdrživo!“, „Moram odmah nešto da uradim!“, „Samopovređivanje je jedini način da prestane…“
• U porivima: Javlja se unutrašnji impuls ili nagon, snažna želja da se povrediš.

Prepoznati ove signale je važan prvi korak. Emocije i porivi koji se tada javljaju mogu biti veoma snažni, ali često dolaze u talasima. Kada na vreme primetiš da napetost raste, možeš primeniti neku od veština za smirivanje, na primer STOP veštinu, vežbu disanja ili neku od alternativa samopovređivanju.

Na taj način daješ sebi priliku da napraviš pauzu i sačekaš da se intenzitet tog talasa smanji. Prepoznavanje ovih signala pomaže ti da reaguješ na vreme i napraviš izbor koji je bezbedniji za tebe.

Kada se pojavi jak poriv za samopovređivanjem, telo je često u stanju velike napetosti. Srčani ritam se ubrzava, disanje postaje pliće, a misli su intenzivne.

U takvim trenucima može pomoći jednostavna vežba disanja koja pomaže telu da se postepeno smiri.

Jedna od tih tehnika zove se: „Kutija“ (box breathing).

Naziv dolazi od toga što svaki deo disanja traje isto, kao četiri strane kvadrata.

Kako se radi vežba?

Prati sledeće korake:

1. Udahni polako kroz nos 4 sekunde
2. Zadrži dah 4 sekunde
3. Izdahni polako kroz usta 4 sekunde
4. Zadrži dah ponovo 4 sekunde (kao na slici ispod)

Zatim ponovi isti ciklus nekoliko puta.

Možeš i da zamisliš da crtaš kvadrat u vazduhu prstom dok dišeš, svaka stranica predstavlja jedan deo disanja.

Možeš koristiti i vođeni video

Nekima je lakše da prate ritam disanja uz vizuelni prikaz.
Možeš pokušati da dišeš prateći ovaj video.

Nastoj da pratiš tempo i dišeš zajedno sa animacijom.

Vežbu možeš raditi 1–2 minuta ili duže, dok ne primetiš da se telo smiruje.

Kada koristiti ovu vežbu?

Možeš je koristiti kada:

• osetiš jak poriv za samopovređivanjem
• primetiš da napetost brzo raste
• osećaš da gubiš kontrolu nad emocijama
• želiš da napraviš kratku pauzu i smiriš telo

Važno je da znaš:

Ako se često suočavaš sa jakim porivima za samopovređivanjem i teško ti je da ih izdržiš sam ili sama, razgovor sa nekim može mnogo da pomogne. To može biti bliska osoba, roditelj, školski psiholog ili neki drugi odrasli kome veruješ. Traženje pomoći je znak brige o sebi.

Kada se pojavi snažna napetost ili poriv da se povrediš, može izgledati kao da je samopovređivanje jedini način da se osećanja smire. Ipak, postoje bezbednije alternative koje mogu pomoći da se napetost smanji i da dobiješ malo vremena dok intenzivne emocije ne prođu. Važno je znati da i mala promena ili kratko odlaganje impulsa predstavlja važan korak.

Različite aktivnosti mogu pomoći u zavisnosti od toga koliko je napetost jaka u tom trenutku.

Kada je napetost visoka

Kada su emocije vrlo intenzivne, često pomažu aktivnosti koje brzo utiču na telo i pažnju.

• Držanje kockice leda – hladnoća može preusmeriti pažnju sa poriva na telesni osećaj.
• Umivanje hladnom vodom – može pomoći da se telo umiri i prekineš trenutak jake napetosti.
• Brzo hodanje ili kratka fizička aktivnost – pokret pomaže oslobađanju napetosti iz tela.
• Plank ili zgibovi – zadrži položaj ili radi zgibove dok ne osetiš zamor u rukama; snažan fizički napor može pomoći da se napetost „potroši“.
• Stezanje gumene loptice – daje bezbedan način da se izbaci fizička napetost.
• Fokusirano disanje – uspori disanje i pokušaj da pratiš svaki udah i izdah

Kada je napetost umerena

Ako osećaš napetost, ali je ona manje intenzivna, mogu pomoći aktivnosti koje skreću pažnju ili omogućavaju izražavanje emocija.

• Pisanje dnevnika – zapiši šta osećaš ili šta se dogodilo.
• Crtanje ili bojenje – kreativne aktivnosti mogu pomoći da se emocije izraze na drugačiji način.
• Slušanje muzike – izaberi muziku koja odgovara tvom raspoloženju ili te umiruje.
• Razgovor sa bliskom osobom – ponekad samo deljenje onoga što osećaš može doneti olakšanje.
• Gledanje omiljene serije ili videa – kratko odvlačenje pažnje može pomoći da intenzitet emocija opadne.

Važno je zapamtiti da ne mora svaka strategija odgovarati svima. Ponekad je potrebno isprobati više različitih aktivnosti da bi otkrio/la šta tebi najviše pomaže.

Ako se porivi za samopovređivanjem često javljaju ili imaš osećaj da ne možeš da se nosiš sa njima, važno je da potražiš podršku: od bliske osobe, roditelja, nastavnika ili stručnjaka za mentalno zdravlje. Podrška može napraviti veliku razliku.

Šta je S.T.O.P. veština?

To je veština za tolerisanje uznemirenosti koja potiče iz Dijalektičko-bihejvioralne terapije (DBT).

DBT se smatra jednim od najefikasnijih pristupa u radu sa intenzivnim emocijama, a ova veština je ključna jer služi kao „kočnica za hitne slučajeve”. Njen primarni cilj je da spreči reakciju koja bi dodatno pogoršala situaciju ili ugrozila bezbednost osobe u naletu snažnih emocija.

Pored prevencije samopovređivanja, ova veština je korisna i u drugim situacijama visokog intenziteta: od kontrole poriva za cigaretama, alkoholom i hranom, do sprečavanja ulaska u konflikte ili opasnost usled snažnog besa.

Uradi S.T.O.P.

S.T.O.P. je akronim koji označava četiri koraka koji pomažu da se zaustavi impulsivna reakcija, povrati kontrola i napravi prostor za promišljeno delovanje:

1.KORAK: (S) – STOP!

STANI! ZAUSTAVI SE! Ne reaguj na prvi impuls. Bukvalno se zaustavi u mestu i ne pomeraj ni jedan mišić.

2. KORAK: (T) – TRGNI SE!

ISKORAČI IZ AUTOPILOTA! Napravi korak unazad, fizički ili mentalno. Udahni i lagaaano izdahni. Ovo je trenutak u kom praviš prostor između sebe i talasa osećanja koji te je preplavio.

3. KORAK: (O) – OSMOTRI

Postani posmatrač. Samo primećuj. Šta je oko tebe? Šta vidiš? Šta čuješ? Šta osećaš u telu? Koje ti misli prolaze kroz glavu? Samo primeti, bez osuđivanja.

4. KORAK: (P) – POSTUPI SVESNO

Pitaj se: „Šta mi je sada potrebno da bih sebi pomognem, a ne odmognem?“. Tek sada izaberi sledeći korak. Izaberi način koji ti dugoročno donosi više koristi. Nastavi dalje pažljivo i promišljeno, odaberi da se ponašaš u skladu sa tvojim ciljevima i vrednostima.

Prati primenu

Ova veština se vežba u trenucima smirenosti, kako bi bila dostupna i efikasna onda kada nastupi kriza.

Praženje primene S.T.O.P. veštine može ti pomoći da bolje razumeš u kojim situacijama ti ova veština najviše pomaže i koliko uspevaš da odložiš impuls da se povrediš. Kada zapišeš situaciju i proceniš svoje iskustvo, lakše možeš da primetiš napredak i da vidiš šta ti pomaže da izdržiš teške trenutke.

Zapamti da se i mali pomak se računa. Ako si uspeo/la da zastaneš makar na kratko ili da malo odložiš impuls, to je već korak napred.

Kako da pratiš primenu:

1. Zapiši situaciju u kojoj si pokušao/la da primeniš STOP veštinu.
2. Zapiši datum kada se to desilo.
3. Na skali od 1 do 5 proceni koliko ti je STOP veština pomogla da izdržiš uznemirenost i odložiš samopovređivanje.

Skala:
1 – Nisam izdržao/la situaciju ni minut.
2 –
3 – Uspeo/la sam da odložim impuls bar na kratko.
4 –
5 – Potpuno sam se odupro/la porivu da se povredim.

Ako se ne pronalaziš tačno u opisu, izaberi broj između koji najbolje opisuje tvoje iskustvo.

Potraži pomoć ako ti je teško:

Ako ti je često veoma teško i osećaš da ne uspevaš sam/a, važno je da potražiš podršku. Obrati se bliskoj osobi kojoj veruješ: roditelju, prijatelju, nastavniku ili stručnjaku koji može da ti pomogne.

Nisi sama. Nisi sam. I podrška postoji.

autor teksta: Jelena Srdanović Maraš

Kada se dete samopovređuje, roditelji se suočavaju sa strahom, zbunjenošću i  pitanjima na koja često ne znaju odgovore. U ovom tekstu odgovaramo na 7 najčešćih pitanja i pružamo smernice kako da bolje razumete dete i pružite mu podršku…

Najčešća pitanja roditelja – i kako postupiti

autorka teksta: Jelena Srdanović Maraš

Saznanje da se vaše dete samopovređuje može pokrenuti teška pitanja i brige. Važno je da znate da u tome ne morate biti sami. Prikupili smo odgovore na najčešće nedoumice roditelja kako bismo vam pomogli da bolje razumete kroz šta vaše dete prolazi i da mu pružite stabilnu, smirenu i delotvornu podršku u prevazilaženju problema. U nastavku donosimo odgovore na ta pitanja, počevši od onog koje roditelje najčešće najviše brine.

1. „Da li je ovo pokušaj samoubistva?“

Samopovređivanje najčešće nema za cilj smrt, već smanjenje emocionalne napetosti. Ipak, osobe koje se samopovređuju imaju povećan rizik za suicidalne misli, naročito u periodima jakog stresa.

Možete pažljivo pratiti promene u raspoloženju i ponašanju i ne ustručavati se da dete direktno pitate kako se oseća. Pitanje o suicidalnim mislima ne podstiče takve misli, već može otvoriti prostor za iskren razgovor.

Možete reći: „Brinem se za tebe i važno mi je da znam kako ti je. Da li ti je nekada toliko teško da pomisliš da ne želiš da živiš?“

2. „Zašto moje dete to radi?“

Samopovređivanje je najčešće način regulacije emocija, a ne poruka upućena vama. Dete pokušava da se izbori sa nečim što mu je trenutno nepodnošljivo.

Umesto da tražite jedno objašnjenje, pokušajte da se usmerite na to kako se dete oseća. Smiren ton i otvorena pitanja pomažu više od ispitivanja ili traženja brzih odgovora.

Možete reći: „Ne moram da razumem sve, ali želim da znam kako ti je. Šta ti je tada najteže?“

3. „Kako da ga/je nateram da prestane?“

Samopovređivanje se ne može jednostavno zabraniti. Pritisak, kazne ili pretnje često povećavaju stid i potrebu da se ponašanje sakrije.

Umesto insistiranja na trenutnom prestanku, pokušajte da se usmerite na učenje novih načina regulacije emocija i na jačanje odnosa. Dete mora najpre razviti druge mehanizme da bi moglo da se odrekne ovog načina nošenja sa napetošću.

Možete reći: „Znam da ovo ne radiš zato što želiš da se povrediš, već zato što ti je teško. Hajde da zajedno tražimo druge načine koji bi ti mogli pomoći.“

4. „Da li treba da uklonimo sve oštre predmete?“

Razuman oprez je važan, ali potpuna kontrola može povećati napetost i osećaj nepovjerenja. Fizička bezbednost i emocionalna povezanost treba da idu zajedno.

Možete ukloniti očigledne rizike, ali je važno da objasnite da je cilj zaštita, a ne kazna. Time se čuva odnos i smanjuje osećaj srama.

Na primer: „Želim da tvoj prostor bude bezbedniji jer mi je stalo do tebe. To nije kazna, već način da ti pomognem dok zajedno radimo na tome da ti bude lakše.“

5. „Šta da kažem ako se ponašanje ponovi?“

Povratak ponašanja ne znači neuspeh. Najčešće znači da su emocije ponovo postale preplavljujuće i da je detetu potrebna dodatna podrška.

U tom trenutku najvažnije je da ostanete smireni i usmereni na razumevanje, a ne na razočaranje ili kaznu.

Možete reći: „Vidim da ti je ponovo teško. Hajde da zajedno pokušamo da razumemo šta se dogodilo i šta bi ti sada moglo pomoći.“

6. „Da li je ovo zbog interneta ili društva?“

Internet može pojačati ponašanje ili ga normalizovati, ali retko je jedini uzrok. Iza samopovređivanja obično stoji unutrašnja emocionalna borba. Istovremeno, internet može biti i izvor podrške, razumevanja i osećaja pripadnosti, posebno ako dete nema utisak da ga okolina razume.

Umesto zabrana bez razgovora, pokušajte da razumete šta dete tamo pronalazi. Zajedničko promišljanje o tome šta je podržavajuće, a šta uznemirujuće, pomaže više od naglog oduzimanja uređaja.

Možete pitati: „Šta ti znači ono što gledaš ili čitaš? Da li ti to pomaže ili te dodatno uznemiri?“

7. „Hoće li ovo proći?“

Mnogi mladi prestanu da se samopovređuju uz podršku i razvijanje novih veština. Oporavak je proces koji često uključuje uspone i padove.

Možda nećete odmah videti velike promene, ali male pomake vredi primetiti. Važno je da ostanete dosledni, prisutni i spremni da učite zajedno sa detetom. Umesto traženja brzog rešenja, pokušajte da se usmerite na stabilnost i kontinuitet podrške.

Možete reći: „Ne moramo sve da rešimo odmah. Važno mi je da znaš da sam uz tebe i da ćemo ovo prolaziti zajedno.“

autor teksta: Jelena Srdanović Maraš

Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda sopstvenom telu bez namere da se umre. To mogu biti posekotine, opekotine, grebanje kože ili drugi oblici povređivanja. Iako deluje zastrašujuće, važno je znati da samopovređivanje nije pokušaj samoubistva…

Vodič za roditelje

(autor teksta: Jelena Srdanović Maraš)

Šta je samopovređivanje?

Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda sopstvenom telu bez namere da se umre. To mogu biti posekotine, opekotine, grebanje kože ili drugi oblici povređivanja.

Iako deluje zastrašujuće, važno je znati da samopovređivanje nije pokušaj samoubistva. Najčešće je to pokušaj da se ublaže preplavljujuće emocije koje osoba ne zna drugačije da reguliše.

Samopovređivanje nije celoživotni problem. Ljudi mogu, i prestaju da se samopovređuju. Ipak, što duže neko koristi ovaj način nošenja sa teškim emocijama, to je teže prekinuti obrazac. Prestanak zahteva vreme, strpljenje i podršku.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Kada se adolescent samopovređuje, to je najčešće znak da je emocionalno preopterećen/a. Intenzivne emocije mogu postati toliko snažne da adolescent ima osećaj da ne može da ih izdrži. Telo tada postaje mesto na kojem se napetost ispusti.

Neki adolescenti pokušavaju da izraze bol koji ne umeju da stave u reči. Neki žele da prekinu osećaj praznine ili utrnulosti. Ponekad je prisutan snažan osećaj krivice ili potreba da kazne sebe.

Samopovređivanje može doneti kratkotrajno olakšanje. Upravo to doprinosi stvaranju začaranog kruga: napetost raste, dolazi do povređivanja, sledi kratko smanjenje napetosti, a zatim se javljaju stid i krivica. Ta osećanja ponovo pojačavaju unutrašnju tenziju.

Važno je razumeti da dete koje se samopovređuje ne želi da pati. Ono pokušava da se oseća bolje na jedini način koji u tom trenutku poznaje.

Internet i uticaj okoline

Mnogi mladi danas podršku i informacije traže na internetu. Postoje online zajednice koje pružaju osećaj razumevanja i pripadanja, ali postoje i sadržaji koji mogu normalizovati ili podsticati samopovređivanje.

Otvoren razgovor o tome šta dete gleda i gde traži podršku efikasniji je od naglih zabrana i kazni. Kada roditelj pokazuje interesovanje bez osude, dete je spremnije da podeli svoja iskustva.

Kako roditelji mogu primetiti da nešto nije u redu?

Samopovređivanje je često skriveno. Ponekad se primete neobjašnjive povrede ili promene u načinu oblačenja. Nekada dolazi do povlačenja iz društva, naglih promena raspoloženja ili izražene razdražljivosti.

Ovi znaci sami po sebi ne potvrđuju da se dete samopovređuje. Oni su signal da je detetu potrebna pažnja, blizina i razgovor.

Kako razgovarati sa detetom?

Razgovor je jedan od najvažnijih koraka. Najbolje je izabrati miran trenutak i privatno mesto. Smirenost roditelja pomaže detetu da se oseća bezbednije.

Možete započeti iskreno, rečenicom koja izražava brigu i želju da razumete.

„Vidim da ti je teško i želim da razumem kroz šta prolaziš.“
„Ne moramo sve rešiti danas. Samo želim da znaš da sam tu.“
„Ne ljutim se na tebe. Brinem se za tebe.“
„Možda ne razumem sve, ali želim da pokušam“.

Nije važno da pronađete savršene reči. Važno je da dete oseti da nije osuđeno.

U razgovoru je korisno slušati više nego govoriti. Pretnje, kazne i duga predavanja često povećavaju osećaj srama i zatvaranja.

Posebno je važno ne tražiti od deteta obećanje da to više nikada neće raditi. Iako je želja da se dobije takvo obećanje razumljiva, ono može povećati pritisak i krivicu. Dok dete nema razvijene druge načine regulacije emocija, prestanak je izuzetno težak. Ako dođe do ponavljanja, dete može osetiti da je „izneverilo“ roditelja, što dodatno produbljuje stid.

Šta raditi dok čekate termin kod stručnjaka?

Period čekanja može biti pun straha i osećaja hitnosti. Ipak, postoje stvari koje već sada imaju zaštitni efekat.

Najvažnije je očuvati odnos. Svakodnevni trenuci povezanosti – zajednički obrok, šetnja, gledanje filma – šalju poruku sigurnosti. Ne mora i nije poželjno da svaki razgovor bude o problemu.

Smanjenje opšte napetosti u porodici takođe pomaže. Odlaganje velikih konflikata i izbegavanje rasprava u afektu mogu doprineti stabilnijoj atmosferi.

Možete predlagati alternativne načine regulacije emocija. Važno je naglasiti da njihova efikasnost zavisi od jačine poriva. Kada je napetost veoma visoka, potrebne su snažnije senzorne ili fizičke aktivnosti. Kada je napetost umerena, mirnije aktivnosti mogu biti dovoljne.

Alternativni načini regulacije emocija

Alternativna ponašanja su most između trenutka kada je napetost nepodnošljiva i trenutka kada dete nauči da tu napetost drugačije nosi.

Kada poriv za samopovređivanjem poraste, on ne dolazi iz želje za povredom, već iz želje za olakšanjem. Zato alternativa mora da ponudi neku vrstu olakšanja – kroz telo, kroz pokret, kroz disanje, kroz izražavanje.

Neki adolescenti bolje reaguju na snažne senzorne podražaje, poput hladnoće ili intenzivnog pokreta. Drugima više pomaže tišina, pisanje, muzika. Ne postoji pogrešan pokušaj – postoji samo proces traženja onoga što funkcioniše.

Evo konkretnih predloga aktivnosti koje mogu poslužiti kao alternativa samopovređivanju, podeljenih prema intenzitetu napetosti:

Važno je znati da ne odgovara svakom detetu isti način. Ono što ne deluje danas, može delovati drugi put. Proces učenja novih veština zahteva vreme.

Praćenje je važno, ali stalno ispitivanje može narušiti poverenje. Balans između brige i poštovanja privatnosti je delikatan, ali moguć.

Briga o sebi je takođe deo brige o detetu. Roditelj koji ima podršku lakše ostaje smiren oslonac.

Ako dođe do ponovnog povređivanja

Oporavak retko ide pravolinijski. Periodi bez samopovređivanja mogu biti praćeni povremenim povratkom ponašanja.

Relaps ne znači da je dete slabo, bezobrazno ili da namerno pravi problem. Ne znači da se sveti roditeljima. On najčešće znači da su emocije ponovo postale preplavljujuće i da su potrebni dodatni resursi.

Reakcija roditelja u tom trenutku ima veliki značaj. Smirenost i spremnost da se razume šta se dogodilo pomažu više od razočaranja ili kazne.

Kada je potrebna hitna pomoć?

Iako samopovređivanje nema za cilj samoubistvo, postoje situacije kada je potrebna hitna procena. Ako dete govori da želi da umre, izražava beznadežnost, ima konkretan plan da sebi oduzme život ili povrede postaju ozbiljnije i učestalije, potrebno je odmah potražiti stručnu pomoć.

Ako niste sigurni koliko je situacija ozbiljna, bolje je reagovati nego čekati. Ozbiljno shvatiti situaciju ne znači paničiti – znači biti odgovoran.

Samopovređivanje i samoubistvo

Samopovređivanje nije isto što i pokušaj samoubistva. Ipak, osobe koje se samopovređuju imaju povećan rizik za suicidalne misli, posebno u periodima pojačanog stresa. Zato je važno svaku situaciju shvatiti ozbiljno i, po potrebi, uključiti stručnu pomoć.

Vrste terapijske pomoći

Postoje različiti oblici terapije koji mogu pomoći. Individualna, grupna ili porodična terapija biraju se u skladu sa potrebama deteta.

Kognitivno – bihevioralna terapija (KBT) pomaže u prepoznavanju negativnih obrazaca mišljenja i razvoju zdravijih načina suočavanja. Dijalektičko – bihevioralna terapija (DBT) posebno je korisna kod intenzivnih emocija i usmerena je na učenje konkretnih veština regulacije, tolerancije na stres i komunikacije.

Za kraj

Samopovređivanje je znak da je detetu teško, a ne znak da je dete problem. Uz strpljenje, razumevanje, odnos i stručnu podršku – oporavak je moguć. Niste sami, i vaše dete nije samo.

U toku su prijave za novu generaciju polaznika edukacije RE&KBT dece i adolescenata. Program počinje 12. marta i koncipiran je kao kontinuirani rad kroz četiri intenzivna online susreta. Fokus je na sticanju praktične kompetentnosti u tretmanu različitih poremećaja kod dece i mladih, uz brojne primere iz bogate kliničke prakse edukatora. Polaznici imaju priliku da se osnaže za samostalnu primenu specifičnih intervencija i ovladaju konkretnim alatima koji će im pružiti veću sigurnost i jasniju strukturu u daljem radu.

Edukacija je fokusirana na razvijanje repertoara REiKBT intervencija kod stručnjaka koji žele da prošire postojeća znanja i steknu osećaj kompetentnosti u susretu sa različitim poremećajima kod dece i mladih.

Kome je namenjena?

• psiholozima
• psihijatrima
• pedagozima
• defektolozima
• socijalnim radnicima

Programom su obuhvaćene sledeće teme:

	Prvi susret	Drugi susret	Treći susret	Četvrti susret
Termini	12.03.2026. od 14-19h	19.03.2026. od 14-19h	26.03.2026. od 14-19h	02.04.2026. od 14-19h
Teme susreta	Teorijski okvir REiKBT – Formulacija problema – Postavljanje cilja – Identifikovanje i promena kognicija kod dece i adolescenata	Eksternalizujući problemi – Hiperkinetički poremećaj, poremećaj ponašanja – Dijagnostički kriterijumi i terapijske intervencije	Internalizujući problemi -Anksioznost, strahovi i depresivnost – Dijagnostički kriterijumi i terapijske intervencije	Razvojni problemi – Školski neuspeh – Sistem nagrađivanja i kažnjavanja

Početak edukacije je predviđen za 12.03.2026. Ukupno ima 4 susreta u trajanju od po 5 sati. Susreti će se održavati četvrtkom. Polaznici po završetku dobijaju sertifikat Ordinacije Krug.

Voditelj i autor programa:

Olja Dukić, doktor psiholoških nauka, specijalista medicinske psihologije, psihoterapeut i pridruženi član Instituta Albert Elis iz Njujorka. Završila edukaciju za primenu kognitivno-bihejvioralne terapije dece, adolescenata i porodica u Centru za kognitivnu terapiju Oxford, Engleska. Trideset godina se bavi psihodijagnostikom i psihoterapijom dece, adolescenata i porodica. Kliničko iskustvo je sticala na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. Radi u Ordinaciji za dečiju psihijatriju i psihoterapiju Krug u Novom Sadu, bavi se indivudualnom psihoterapijom i edukacijom.

Edukacija se realizuje online uz ograničen broj mesta, a za prijavljivanje i sve dodatne informacije možete nam pisati na: edukacija@ordinacija-krug.com