(autor teksta: dr Olja Dukić)
Prema DSM-5 klasifikaciji mentalnih poremećaja, opsesivno kompulzivni poremećaj se više ne nalazi u okviru anksioznih poremećaja već je dobio svoju sopstvenu kategoriju. Opsesivno kompulzivni poremećaj karakterišu ponavljajuće opsesije i kompulzije. Opsesije su uporne misli, slike ili impulsi koji kod osobe proizvode osećaj patnje jer ih osoba doživljava kao nametljive i neadekvatne. Ove intruzivne misli, slike ili impulsi vode ka osećanju anksioznosti i distresa. Kompulzije su repetitivna ponašanja ili mentalne radnje koje osoba ima prisilu da izvede kao odgovor na opsesije ili rigidna pravila sa namerom da redukuju napetost ili smanje rizik od pojave zastrašujućeg događaja.U kliničkoj praksi najčešće forme OKPa su:
- Strahovi od kontaminacije i rituali u vezi sa čišćenjem (npr. strah da se dodirnu određeni objekti jer mogu da prouzrokuju pojavu bolesti, što vodi čestom pranju ruku, odeće ili izbegavanju kontaminacije)
- Sumnja i nesigurnost praćene strahom da će se nešto loše desiti ukoliko osoba pažljivo ne proveri svoje akcije ili uradi nešto određeni broj ponavljanja ili na „ispravan“ način ( na primer, proveravanje da li su vrata zaključana i ponavljajuće radnje zaključavanja kako bi se uverili da su to dobro uradili).
- Misli koje osoba vidi kao izrazito neadekvatne i nemoralne praćene strahom da će te misli sigurno dovesti do vidljive akcije (npr. seksualne ili agresivne misli)
Postoji nekoliko kognitivnih modela koji objašnjavaju dinamiku nastanka OKP. U jednom od prvih i sveobuhvatnijih modela Salkovskis (1985) objašnjava da opsesivni problemi počinju sa pojavom normalne misli koju osoba sa OKP interpretira kao misao koja ukazuju da će se nešto loše dogoditi kao i da postoji naša lična odgovornost da sprečimo takvu štetu. Salkovskis sugeriše da se pojačana odgovornosti za sebe i druge formira u detinjstvu i adolescenciji kada se usvajaju uverenja koja su u kasnijem životu veoma disfunkcionalna. Dakle, negativne interpretacije i procena da smo odgovorni ukoliko nastane određena šteta vode porastu anksioznosti i diskomfora, kao i ponašanju (kompulzijama) koje ima za cilj da neutrališe štetu. Negativna osećanja i neutralizujuća ponašanja dodatno dovede do porasta intruzija i percepcije preterane odgovornosti što vodi začaranom krugu i održavanju problema.
Opsesivno kompulsivni ciklus se može predstaviti šematski (Piacentini & Langley, 2004)
Snažna opsesivna misao vodi porastu uznemirenosti koja se redukuje kada se uradi određena radnja (kompulzija). Na primer, ukoliko se dete sa strahovima od kontaminacije uznemiri kada dotakne kvaku na javnom mestu, ta uznemirenost će biti okidač za jaku potrebu da se operu ruke (kompulzija). Ukoliko pranje ruku dovede do trenutnog redukovanja uznemirenosti, ono može postati snažan ritual koji vodi redukovanju napetosti. Dakle, iz bihejvioralne perspektive, kompulzije se učvršćuju negativnim potkrepljenjem jer vode ka redukovanju napetosti izazvane opsesijom. Radnje (kompulzije) mogu biti vidljive ili skrivene (misao).
Ključne karakteristike kognicije kod OKP su:
- Fuzija misli i akcije. Ovo se može ispoljiti u dve forme. Prvo, osoba veruje da samo zato što ima „lošu“ misao znači da će se desiti loše posledice (na primer, misao da će naš partner imati saobraćajnu nesreću znači da će se to i dogoditi pa posledično preduzimamo neku akciju kako bi neutralisali ili sprečili saobraćajnu nesreću). Druga forma je kada osoba smatra da je imati „lošu“ misao (na primer, povrediću bližnjeg) moralno identično kao da je to zaista i uradilia. Ovo se najčešće događa zbog verovanja da je takva misao posledica skrivene želje osobe da to zaista i uradi. („ako ja pomislim da ću povrediti svog bližnjeg, to je jednako loše kao i da sam to uradila“)
- Preterana odgovornost. Napumpano verovanje da osoba ima moć da proizvede ili moć da spreči negativne posledice. To je razultat verovanja da ima obavezu da preduzme apsolutno sve što je u njenoj moći da spreči loše posledice ili da konstatno prati situaciju kako bi bila sigurna da ništa što je uradila ili nije uradila može dovesti do loših posledica.
- Verovanje da se misli mogu kontrolisati. Osoba ima izraženo verovanje da ima apsolutnu kontrolu nad prijatnim i neprijanim mislima ili slikama. Ukoliko ne uspostavi apsolutnu kontrolu nad mislima može nastati trajna šteta jer nije uradila ono što je mogla i morala.
- Perfekcionizam. Verovanje da se sve stvari moraju raditi potpuno ispravno i da je to naša obaveza da radimo tako. Mala napravljena greška je jednako loša kao i da smo sve pogrešno uradili.
- Precenjivanje potencijalne opasnosti. Procena jačine i verovatnoće da će se opasnost desiti je preterana. (Na primer, „Loše stvari će se sigurno desiti, jedino ukoliko prevrnem jastuk tri puta pre spavanja imam mogućnost da to sprečim.“)
- Netolerancija neizvesnosti. Verovanje da je apsolutno neophodno da bude sve izvesno a ukoliko ne postoji izvesnost nemoguće je takvu situaciju prevladati. Često je udružena sa precenjivanjem opasnosti i strahom od odgovornosti.
Sa ciljem da se promene nefunkcionalni obrasci razmišljanja primenjuje se kognitivno bihejvioralna terapija koja je terapija izbora kod ljudi sa opsesivno kompulzivnim poremećajem. Izlaganje i prevencija odgovora (exposure and response prevention-ERP), kao poseban tip kognitivno bihejvioralne terapije, podrazumeva izlaganje zastrašujućem objektu ili opsesiji i učenje zdravijeg načina reagovanja kako bi se prevladala anksioznost. ERP zahteva vreme i trud ali kada osoba savlada korake i uspe bolje da upravlja sa opsesijama i kompulzijama time poveća kvalitet života.
Literatura:
- Piacentini, J., & Langley, A. (2004). Cognitive-behaviour therapy for children who have obsessive-compulsive disorder. Journal of Clinical Psychology, 60, 1181-1194.
- Salkovskis, P. (1985) Obsessional-compulsive problems: a cognitive-behavioural analysis. Behaviour Research and Therapy, 23, 571-588.