Vodič za roditelje

(autor teksta: Jelena Srdanović Maraš)

Šta je samopovređivanje?

Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda sopstvenom telu bez namere da se umre. To mogu biti posekotine, opekotine, grebanje kože ili drugi oblici povređivanja.

Iako deluje zastrašujuće, važno je znati da samopovređivanje nije pokušaj samoubistva. Najčešće je to pokušaj da se ublaže preplavljujuće emocije koje osoba ne zna drugačije da reguliše.

Samopovređivanje nije celoživotni problem. Ljudi mogu, i prestaju da se samopovređuju. Ipak, što duže neko koristi ovaj način nošenja sa teškim emocijama, to je teže prekinuti obrazac. Prestanak zahteva vreme, strpljenje i podršku.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Kada se adolescent samopovređuje, to je najčešće znak da je emocionalno preopterećen/a. Intenzivne emocije mogu postati toliko snažne da adolescent ima osećaj da ne može da ih izdrži. Telo tada postaje mesto na kojem se napetost ispusti.

Neki adolescenti pokušavaju da izraze bol koji ne umeju da stave u reči. Neki žele da prekinu osećaj praznine ili utrnulosti. Ponekad je prisutan snažan osećaj krivice ili potreba da kazne sebe.

Samopovređivanje može doneti kratkotrajno olakšanje. Upravo to doprinosi stvaranju začaranog kruga: napetost raste, dolazi do povređivanja, sledi kratko smanjenje napetosti, a zatim se javljaju stid i krivica. Ta osećanja ponovo pojačavaju unutrašnju tenziju.

Važno je razumeti da dete koje se samopovređuje ne želi da pati. Ono pokušava da se oseća bolje na jedini način koji u tom trenutku poznaje.

Internet i uticaj okoline

Mnogi mladi danas podršku i informacije traže na internetu. Postoje online zajednice koje pružaju osećaj razumevanja i pripadanja, ali postoje i sadržaji koji mogu normalizovati ili podsticati samopovređivanje.

Otvoren razgovor o tome šta dete gleda i gde traži podršku efikasniji je od naglih zabrana i kazni. Kada roditelj pokazuje interesovanje bez osude, dete je spremnije da podeli svoja iskustva.

Kako roditelji mogu primetiti da nešto nije u redu?

Samopovređivanje je često skriveno. Ponekad se primete neobjašnjive povrede ili promene u načinu oblačenja. Nekada dolazi do povlačenja iz društva, naglih promena raspoloženja ili izražene razdražljivosti.

Ovi znaci sami po sebi ne potvrđuju da se dete samopovređuje. Oni su signal da je detetu potrebna pažnja, blizina i razgovor.

Kako razgovarati sa detetom?

Razgovor je jedan od najvažnijih koraka. Najbolje je izabrati miran trenutak i privatno mesto. Smirenost roditelja pomaže detetu da se oseća bezbednije.

Možete započeti iskreno, rečenicom koja izražava brigu i želju da razumete.

„Vidim da ti je teško i želim da razumem kroz šta prolaziš.“
„Ne moramo sve rešiti danas. Samo želim da znaš da sam tu.“
„Ne ljutim se na tebe. Brinem se za tebe.“
„Možda ne razumem sve, ali želim da pokušam“.

Nije važno da pronađete savršene reči. Važno je da dete oseti da nije osuđeno.

U razgovoru je korisno slušati više nego govoriti. Pretnje, kazne i duga predavanja često povećavaju osećaj srama i zatvaranja.

Posebno je važno ne tražiti od deteta obećanje da to više nikada neće raditi. Iako je želja da se dobije takvo obećanje razumljiva, ono može povećati pritisak i krivicu. Dok dete nema razvijene druge načine regulacije emocija, prestanak je izuzetno težak. Ako dođe do ponavljanja, dete može osetiti da je „izneverilo“ roditelja, što dodatno produbljuje stid.

Šta raditi dok čekate termin kod stručnjaka?

Period čekanja može biti pun straha i osećaja hitnosti. Ipak, postoje stvari koje već sada imaju zaštitni efekat.

Najvažnije je očuvati odnos. Svakodnevni trenuci povezanosti – zajednički obrok, šetnja, gledanje filma – šalju poruku sigurnosti. Ne mora i nije poželjno da svaki razgovor bude o problemu.

Smanjenje opšte napetosti u porodici takođe pomaže. Odlaganje velikih konflikata i izbegavanje rasprava u afektu mogu doprineti stabilnijoj atmosferi.

Možete predlagati alternativne načine regulacije emocija. Važno je naglasiti da njihova efikasnost zavisi od jačine poriva. Kada je napetost veoma visoka, potrebne su snažnije senzorne ili fizičke aktivnosti. Kada je napetost umerena, mirnije aktivnosti mogu biti dovoljne.

Alternativni načini regulacije emocija

Alternativna ponašanja su most između trenutka kada je napetost nepodnošljiva i trenutka kada dete nauči da tu napetost drugačije nosi.

Kada poriv za samopovređivanjem poraste, on ne dolazi iz želje za povredom, već iz želje za olakšanjem. Zato alternativa mora da ponudi neku vrstu olakšanja – kroz telo, kroz pokret, kroz disanje, kroz izražavanje.

Neki adolescenti bolje reaguju na snažne senzorne podražaje, poput hladnoće ili intenzivnog pokreta. Drugima više pomaže tišina, pisanje, muzika. Ne postoji pogrešan pokušaj – postoji samo proces traženja onoga što funkcioniše.

Evo konkretnih predloga aktivnosti koje mogu poslužiti kao alternativa samopovređivanju, podeljenih prema intenzitetu napetosti:

Važno je znati da ne odgovara svakom detetu isti način. Ono što ne deluje danas, može delovati drugi put. Proces učenja novih veština zahteva vreme.

Praćenje je važno, ali stalno ispitivanje može narušiti poverenje. Balans između brige i poštovanja privatnosti je delikatan, ali moguć.

Briga o sebi je takođe deo brige o detetu. Roditelj koji ima podršku lakše ostaje smiren oslonac.

Ako dođe do ponovnog povređivanja

Oporavak retko ide pravolinijski. Periodi bez samopovređivanja mogu biti praćeni povremenim povratkom ponašanja.

Relaps ne znači da je dete slabo, bezobrazno ili da namerno pravi problem. Ne znači da se sveti roditeljima. On najčešće znači da su emocije ponovo postale preplavljujuće i da su potrebni dodatni resursi.

Reakcija roditelja u tom trenutku ima veliki značaj. Smirenost i spremnost da se razume šta se dogodilo pomažu više od razočaranja ili kazne.

Kada je potrebna hitna pomoć?

Iako samopovređivanje nema za cilj samoubistvo, postoje situacije kada je potrebna hitna procena. Ako dete govori da želi da umre, izražava beznadežnost, ima konkretan plan da sebi oduzme život ili povrede postaju ozbiljnije i učestalije, potrebno je odmah potražiti stručnu pomoć.

Ako niste sigurni koliko je situacija ozbiljna, bolje je reagovati nego čekati. Ozbiljno shvatiti situaciju ne znači paničiti – znači biti odgovoran.

Samopovređivanje i samoubistvo

Samopovređivanje nije isto što i pokušaj samoubistva. Ipak, osobe koje se samopovređuju imaju povećan rizik za suicidalne misli, posebno u periodima pojačanog stresa. Zato je važno svaku situaciju shvatiti ozbiljno i, po potrebi, uključiti stručnu pomoć.

Vrste terapijske pomoći

Postoje različiti oblici terapije koji mogu pomoći. Individualna, grupna ili porodična terapija biraju se u skladu sa potrebama deteta.

Kognitivno – bihevioralna terapija (KBT) pomaže u prepoznavanju negativnih obrazaca mišljenja i razvoju zdravijih načina suočavanja. Dijalektičko – bihevioralna terapija (DBT) posebno je korisna kod intenzivnih emocija i usmerena je na učenje konkretnih veština regulacije, tolerancije na stres i komunikacije.

Za kraj

Samopovređivanje je znak da je detetu teško, a ne znak da je dete problem. Uz strpljenje, razumevanje, odnos i stručnu podršku – oporavak je moguć. Niste sami, i vaše dete nije samo.